Eduka Centar

Nekonvencionalni vodič kroz Norvešku II deo

Posted on: фебруар 3, 2011

piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Gollis – Najveća skulptura Deda Mraza

Mnogi pripadnici mlađe populacije kada čuju spomen reči Norveška pomisle kako je to mesto gde živi Deda Mraz. Oni stariji mogu da potvrde, i u sebi se nasmeju, ali teško da će pomisliti da u tome ima malo i istine.

Gollis

Visok oko 9,40 metara i težak oko tone, u Lingenu nedaleko od Trumsea, stoji najveći (doduše plastični) Deda Mraz na celom svetu. Ideja da se on uopšte napravi se rodila na jednom sastanku opštinske uprave u Lingenu 1992. godine, gde su se prisutni složili da bi trebalo napraviti nešto po čemu će taj gradić dobiti svoje mesto na turističkoj mapi sveta. A šta će ljude okupiti bolje od Deda Mraza? I tu je započeo dramatični život tzv. Golisa. Sklopljen je uoči Božica u lokalnoj fabrici, ali kada je helikopterom trebalo da ga spuste na predviđenu lokaciju, nastao je problem.

Da li zato što piloti helikoptera nisu imali iskustva u spuštanju plastičnih Deda Mrazova ili usled  teško pobedivih sila prirode, statua nije mogla biti spuštena na predviđeno mesto, već je u „prinudnom sletanju“  završila na uglu dveju ulica u sred gradića. Odatle su ga kasnije prebacili ispred lokala opštinske uprave, ali već tada je samo izazivao negodovanje i prozivke meštana, budući da se ispostavilo da to ipak nije ono što su očekivali. To je kulminiralo 1997. godine kada je Golis i zvanično proglašen za najružniju turističku atrakciju Norveške, prema istraživanju čitalaca jednih od najprodavanijih novina VG. Umesto da gradić postane destinacija koju će turisti obilaziti, on je postao predmet ismevanja u medijima. Zato i ne iznenađuje da su ga posle toliko burnih godina provlačenja po štampi, napokon (2001. godine) prebacili u šumu nadomak pristaništa gde stoji i dan danas.

 

John Aasen – Jon Osen (1890-1938)

John Aasen

A jedan drugi norveški džin, daleko manje poznat i zastupljen u norveškoj štampi svog vremena, zvao se Jon Osen. Za dotičnog Norvežanina (ili preciznije govoreći američkog državljanina norveškog porekla) se veruje da je bio jedan od najviših ljudi na svetu sa svojih 2,74 m, ali svakako najviši glumac nemog filma.

Njegova majka, inače visoka 2,20m, se prema tvrdnjama njenih tadašnjih komšija, još sa Jonom u stomaku odselila iz Norveške u Ameriku u potrazi za boljim životom. Da li ga je ona našla, to niko ne zna, ali njen sin je svakako ostavio traga u svojoj novoj domovini.

Svoju slavu, „zahvaljujući“ poremećaju u radu hipofize usled koga nije za života prestajao da raste, stekao je tumačeći prilično specifične uloge u holivudskim filmovima, ali i pojavljajući se kao cirkuska nakaza.

Trošna straćara iz koje se njegova majka  iselila, stoji i danas u jednoj od Norveških mnogobrojnih šuma, ali iako je dobila status kulturnog nasleđa Veglija, ne predstavlja baš često posećivanu norvešku atrakciju.

 

Hol kyrkja pissoaret – Pisoar u crkvi Hul

Svakako jedan od prizora vrednih posete su norveške drvene crkve – ili u originalu stavkirker čija se izgradnja vezuje prevashodno za 12. i 13. vek. Osim što su jedinstveni biser arhitekture tog vremena iz više razloga, neke od njih sadrže i neke nesvakidašnje detalje. Jedna od takvih je crkva u Buskerudu, tzv. Hulska crkva koja je na glasu zahvaljujući jednom neobičnom rekvizitu koji krasi njenu unutrašnjost, tačnije zid kod oltara.

U pitanju je pisoar! Sigurno nije nešto što bismo očekivali da vidimo u Božjem hramu. To što je crkva ponosni nosilac titule za najoriginalniji severnoevropski pisoar, ima da zahvali svešteniku Stenersenu koji je, osim toga što često nije znao da privede svoju propoved kraju,  imao i naviku da pre nego što krene s pričom popije „poneko“ pićence. Kako u crkvi nije bilo toaleta, često je imao problem sa bešikom koji mu se činio bezizlazan. Ali onda se njegov đakon dosetio jednog, i to veoma kreativnog, rešenja za taj problem. Kontaktirao je lokalnog stolara sa zahtevom da ugradi pisoar uz zid crkve. Tako je sveštenik dobio mogućnost da spoji svoje dve ljubavi – piće i priču. Prvi put je upotrebljen 1841. godine, a posle njegove smrti 1850-ih (na svu sreću osoba koje bi se mogle naći sa spoljne strane zida crkve) je van upotrebe.

 

Gullfiskdammen i Hardanger – Jezero sa zlatnim ribicama u Hardangeru

Gullfisk- zlatna ribica

Hmm, da. Mnogi bi se zapitali kakve to zlatne ribice žive u planinskim vodama jezera Skorsvatnet u Fikesundu. U pitanju je vrsta ribe iz porodice šarana (lat. Leuciscus idus). Ali otkud one tamo? Da nisu starosedeoci? Teško, biće. Posetioci ovog mesta tvrde da je zaista fantastičan prizor gledati ih, oni hrabriji (doduše u šali) tvrde da je ronjenje po egipatskim koralnim sprudovima ništa u poređenju sa ronjenjem ovde, ali po mnogima je priča iza ove atrakcije upravo i razlog zašto je ona to postala.

Naime, pre više od jednog veka, kada je u Norveškoj bila rasprostranjena tuberkuloza, u Bergenu je lekar po imenu Klaus Hansen pored svog svakodnevnog posla u tuberkuloznoj bolnici, bio zadužen i za registrovanje obolelih od tuberkuloze u ruralnim krajevima Zapadne Norveške. Jednom prilikom se zajedno sa još jednim lekarom tim povodom obreo u Hardangeru, gde je taj drugi lekar, videvši mirno i zavučeno jezero Skorsvatnet, prokomentarisao kako jezero izgleda mrtvo i da tu sigurno ništa ne može da preživi. Kako se Klaus nije složio s tom izjavom, ušli su u žučnu raspravu koja se (kao i većina takvih rasprava) završila opkladom! Sledećom prilikom kada su dolazili, u dve kofe za mleko su preneli zlatne ribice iz fontane u Nygårdsparken-u u blizini bergenske bolnice do jezera Skorsvatnet u Hardangeru. Naravno, Klaus je dobio opkladu, budući da i dan danas u ovim planinskim vodama potomci tih slavnih zlatnih ribica plivaju u blagostanju.

(Nastaviće se…)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: