Eduka Centar


piše: Olgica Andrić
prof. italijanskog i portugalskog jezika

Nakon posete Materi, iz pokrajine Bazilikata selimo se jugozapadno, u pokrajinu Pulja. Naše sledeće odredište je grad Galipoli na obali Jonskog mora. Dok se šetate starim gradskim jezgrom i posmatrate prozirne svetlo-plave nijanse mora s obrisima ostrva Sant’Andrea i svetionika koji dominira panoramom, pitate se šta bi dovelo jednog putnika namernika baš u taj gradić sa nešto više od 21.000 stanovnika?

Možda činjenica da je Pulja regija u kojoj letuje godišnje najviše italijanskih turista (što je za brojne čitaoce možda novi podatak) ili možda radoznalost da se istraži mesto koje je tokom istorije bilo na meti raznih osvajača, koji su utisnuli neizbrisiv pečat na crkvama, trgovima, fontanama i samim stanovnicima? Mene, kao neumornog lingvistu i ljubitelja istorije, privuklo je samo ime grada- Galipoli.

Toponim

Kao što sam pomenula, možda je to ime i bilo glavni razlog da se uputim na Jonsku obalu, a ne u neko od brojnih letovališta na Jadranskoj obali u okolini Barija.

Ime Galipoli potiče od klasičnog grčkog  Καλλίπολις (Kallí Pólis ili Kallípolis), što znači “lep grad”. Zanimljivo je da to nije jedini grad Sredozemlja s tim imenom. Možda vam je prva asocijacija istoimeno mesto u Turskoj, u moreuzu Dardaneli, gde se 1915. godine odigrala se jedna od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu,  mada su i u Srbiji meni dva poznata toponima istovetne etimologije – prvi je Kalipolje u opštini Sjenica, ali i Kalipolje u Gružanskom kraju, koje pesnik Dobrica Erić često pominje u svojoj poeziji. U Salentu se ranije se pretpostavljalo da naziv Galipoli potiče od reči “gallo”(petao), ali je ta pretpostavka kasnije odbačena, pošto je i u nazivima okolnih mesta evidentna grčka etimologija: Kalimera, Galunjano, Aliste.

 

Istorija

Na grbu ovog grada nalazi se petao sa krunom i latinskom natpisom: „fideliter excubat“. Legenda govori da je isti petao bio i na grbu Idonomeja Krićanina, heroja za kojeg se veruje da je osnivač gradova Leće i Galipoli. Iako su prema nekim istoričarima njegovi osnivači bili Mezapi, izvesno je da je Galipoli bio deo Velike Grčke (Magna Grecia) i da su se njegovi vojnici 265. godine pre Hrista sa saveznicima iz Taranta sukobili sa Rimom i nakon ubedljivog poraza taj deo Apeninskog poluostrva postaje rimski “municipium”. Rimljani su bili prvi u nizu osvajača koji su prohujali kroz Salento.

Početkom srednjeg veka Galipoli su opljačkali Vandali i Goti. Kasnije su ga obnovili Vizantijci, koji su zaslužni za njegov ponovni društveni i trgovački procvat. Kasnije je Galipoli pripao Papskoj državi i bio mesto oštrih sukoba istočne i zapadne crkve, da bi ga 1268. osvojili Normani, a kasnije i Karlo Anžujski, zbog čijeg se terora brojno stanovništvo iselilo u obližnji Alecio. Izbeglice su se vratile nazad 1300. godine, kada je Galipoli pripao Principatu Taranta. 1484. Venecijanci su bezuspešno pokušali da okupiraju grad, a u 16. veku u Galipoli stižu španski Burbonci i tada postaje deo Napuljskog kraljevstva. Ferdinand I Borbonski obnovio je luku, koja je u 18. veku bila poznata po trgovini ulja za lampe.

 

Praznici, folklor i tradicija

Proslava Svete Katarine – Sveta Katarina je jedan od najvećih gradskih verskih praznika tokom leta. Slavlje počinje 23. jula topovskim plotunima u rano jutro. U popodnevnim satima kreće procesija tokom koje građani nose statuu svetice, najpre šetalištem duž mora, a kasnije gradskim ulicama. Narednog dana održavaju se koncerti u lokalnom pozorištu, a prema tradiciji, sve se završava vatrometom u luci. Sve to se ponavlja i dan kasnije. Tokom sva tri praznična dana, u večernjim satima, održava se vašar na glavnom šetalištu.

Karneval – Zbog bogate narodne tradicije i arhaičnih običaja, još u 18. veku karnevalske svečanosti u “biseru Salenta”, privukle su pažnju stanovnika iz drugih krajeva Italije i stranaca. Potiču iz srednjeg veka, a osim maski koje oslikavaju vitešku prošlost, uočavaju se i paganski rituali vezani za kult vatre- poput onog kada se na trgovima spaljuju velike grane maslinovog drveta.

Vremenom je taj ritual, poznat po imenu „Focareddhe“, hristijanizovan i posvećen hrišćanskom svecu, gospodaru vatre, Svetom Antoniju Abate. Vatra se pali u centru grada, a čim ljudi vide dim, dolaze da igraju tradicionalni ples “picika” uz ritam saracenskog dairea, a u centru pažnje su posebno mladi parovi. Karnevalskim ritualima obuhvaćeno je sve ono čega se vernici moraju odreći tokom uskršnjeg posta, pa se zato trude da uživaju u obilju hrane, pića i ostalim zadovoljstvima.

Na ulice izlaze svi društveni staleži da podele euforiju i šale sa svojim sugrađanima i zaborave ponekad sumornu svakodnevicu, ne mareći mnogo da li nose raskošne maske ili one koje su skrojili od stare odeće. Prema zvaničnim podacima, svake godine tokom karnevala kroz Galipoli prodefiluje više od 120.000 ljudi.

 

Kulturno istorijski spomenici- Helenska fontana

Među najznačajnijim kulturno istorijskim spomenicima je Fontana “Elenika”, koju u narodu jednostavno zovu “grčka”, možda najstarija fontana u Italiji. Njenu starost i poreklo, međutim, niko nije precizno utvrdio: neki smatraju da potiče iz grčkog perioda, prema nekim mišljenjima iz renesanse, a možda čak i iz 19. veka.

Fontana, naizgled remek-delo klasične umetnosti, do danas je obavijena velom tajni- na reljefima koji je ukrašavaju predstavljene su paganske figure, a lokalna legenda kaže da je ona plod magije, jer njena lepota i stilsko savršenstvo ne mogu da budu ljudskih ruku delo.

Neki veruju da je fontanu izgradio alhemičar, “mag Vergilije”, možda niko drugi nego čuveni latinski pesnik koji je veći deo svog života proveo u tim krajevima, te ga zato stanovnici Salenta veoma cene i poštuju. Titulu “maga” dodelili su mu u srednjem veku, kada se verovalo da natprirodne moći poseduje svaki izuzetan čovek, koji poznaje tajne prirode i koji je sposoban da stvori velika dela, a nije vođen davoljim silama. Narod, dakle, veruje da je “mag Vergilije” osmislio fontanu, a da mu je u njenoj izgradnji pomogla neka okultna sila, verovatno vila. Postoji i izreka na dijalektu: “La funtana de Gaddhipuli, Virgilliu la pensau e la vecchia la fice”- galipoljsku fontanu Vergilije osmisli, a starica je napravi.


piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Seterjentens fridag – Slobodan dan devojke iz Setera

I dok uživate u poseti svim ovim norveškim atrakcijama, ne bi bilo loše da o tome izvestite i svoje bližnje na dobar staromodni način – slanjem razglednice. A najprikladnija bi svakako bila najprodavanija norveška razglednica:

Dama på grisen

Međutim, zvanični naziv je malo zbunjujuć – zato je na prostom narodnom jeziku i zovu „Žena na svinji“. Možda nije najreprezentativnija, ali Englez koji je dotičnu Anu uslikao je smatrao da je motiv krajnje zanimljiv. A i ukupno milion odštampanih i oko 300 000 primeraka ove razglednice koji se godišnje prodaju, je svakako dokaz koji to potvrđuje. Ali šta je Ana tog dana uopšte radila na svinjinim leđima? Svinja je pobegla iz obora, i stala na sred kolskog puta onemogućivši (iako u to vreme vrlo oskudan) saobraćaj odakle nije htela da se makne. Domaćini su pokušavali da je oteraju uzvicima i gestikulacijom, ali kako ništa od toga nije davalo rezultate, Ana je naskočila svinji na leđa i time je „ubedila“ da se skloni. I eto, tako od jednog potpuno blesavog događaja, nastade najpopularnija razglednica, kojom je i sama Ana bila blago rečeno šokirana kada je videla u prodaji. Mada, s druge strane kako bi inače jedna seljanka iz Setera postala poznata tako širokom krugu ljudi?

 

Polarsirkelen – Severni polarni krug

Polarsirkelen

Oni koji poseduju elementarno znanje iz geografije, znaju da se isti nalazi na geografskoj širini od 66,33°. Kako se teritorija Norveške proteže preko te širine, simbolično je i izgrađen tzv. Centar severnog polarnika, gde se pored kupovine mnogobrojnih suvenira može videti (i što je turistima koji su se tu obreli privlačnije, preskočiti ili nagaziti) i posebno popločan deo poda, duž geografske širine od 66,33°.

Međutim, nema mnogo onih turista koji znaju da su veći deo godine  zapravo zavarani, kada kupuju suvenire na samom polarniku, jer se uopšte ni ne nalaze tamo! Astrofizičkim proračunima se došlo do zaključka da se severni polarnik svake godine pomeri za oko 14,5m, i on zapravo konstantno menja svoju lokaciju negde između 64° i 69° severne geografske širine. Ali kako bi bilo malo nepraktično sagraditi Centar na točkovima, i pomerati ga u korak sa polarnikom, građevina stoji i (malkice) laže posetioce željne da naprave senzacionalnu fotografiju sebe na samom pragu severa. Ali, ovo nije jedina zabluda koja se može sresti u Norveškoj, ima njih još…

 

Bindersen – Spajalica

Ako pitate bilo kod Norvežanina danas po kom izumu je Norveška postala svetski poznata, svi će vam odgovoriti da su to ostehøvel (iliti: sekač za sir) koga je izumeo Tur Bjerklund 1925. i spajalica za čije je patentiranje 1899. zaslužan Johan Voler. Da, jedna obična savijena žica koju danas u svetu koristimo da spojimo dva ili više lista hartije.

Međutim, nisu u pravu. Tačna je činjenica da je dotični Johan vlasnik patenta, ali ne za kancelarijski rekvizit koji se danas većinom koristi (Gem Paper Fastner) (slika 12), već za spajalicu koja je po izgledu nešto drugačija i dokazano nepraktičnija, od engleskog patenta (slika 13) koji je inače uveliko bio u proizvodnji kada je Voler patentirao svoju. Zabuna je nastala 1920-ih godina, jer je neko pogrešno protumačio neke nemačke spise, ali se ta dezinformacija polako, ali sigurno širila Norveškom i dobila ogromne razmere. Verovatno je doprinela tome i simbolika spajalice kao nečega što ujedinjuje, te norveškom narodu nije bilo teško da poistoveti to sa svojim nacionalnim duhom. Ali dobro sad, jedan izum manje, i dalje im ostaje sekač za sir, a i još ponešto…

 

Axel – Akselov skok

Kao npr. ovo o čemu će sada biti reči.

Axel paulsen

Ljubitelji umetničkog klizanja u današnje vreme imaju prilike da uživaju u ekskluzivnim skokovima i vratolomijama koje klizači izvode, ali samo retki znaju i kada i gde su pojedini elementi tog sporta prvi put izvedeni. Jedan od njih, koji zapravo predstavlja sastavni deo gotovo svake tačke umetničkog klizanja je tzv. Akselov skok – danas već i prisutan u varijanti, dupli i trostruki aksel (četvorostruki još niko nije uspešno izveo na nekom od takmičenja).

Taj skok je prvi put na svetskom prvenstvu u Beču 1882. godine izveo Norvežanin Aksel Paulsen. U to vreme je skok predstavljao pravu senzaciju, navodno je tome doprinela i činjenica da ga je izveo u klizaljkama za brzinsko, a ne umetničko klizanje, a da ni dan danas nije izgubio na svojoj vrednosti kao deo programa klizača govori podatak da je jedan od elemenata koji nosi visok broj bodova. I pored svega toga, izgleda da nije bio toliko „zaslužan“ kao spajalica da dobije svoj spomenik u glavnom gradu. Ali je zato dobio svoju ulicu, doduše ne u prestonici, ali zato u trećem po veličini gradu Norveške, Stavangeru.

(Kraj)


piše: Olgica Andrić
prof. italijanskog i portugalskog jezika

U Brazilu čak i svima dobro poznati praznici imaju neki poseban sjaj, jer su u njih utkani neobični rituali i mitovi koji se prenose s kolena na koleno. Retko koji stanovnik Sao Paula ostaje u gradu za novogodišnju noć. U velikim kolonama, svi se upućuju prema obalama država Sao Paulo, Rio De Žaneiro ili Santa Katarina. Gužva u saobraćaju im ne smeta, jer su odavno navikli na nju, a boravak na moru iskoristiće da obave neke od rituala, koji će im, prema verovanju, doneti sreću, uspeh i blagostanje.

 

Novogodišnji vatromet u Florianapolisu

Za Novu godinu, kako tradicija nalaže, svako ko se u otkucaj ponoći nađe na plaži, skoči sedam puta u vodu. Poreklo ovog običaja leži u afričkoj tradiciji koju su u Brazil doneli robovi, u čast božanstva „Yemanjá”, koje štiti more i decu. Sedam je, u stvari, broj kabale, koji predstavlja Exu, Yemanjin sin, a sedam skokova služe za to da bi se “otvorili putevi”. Prema verovanju, ako želite da imate sreću u godini koja dolazi, ne smete nipošto da okrenete leđa ka obali, pošto ste “dali poklon” boginji mora.

 

Atmosfera na Kopakabani u “najluđoj noći”

 

U celom svetu je običaj da se za Novu godinu obuče neki novi komad odeće. U Brazilu ta odeća mora biti bele boje, koja je simbol mira i sklada. Poneki ljudi, međutim, biraju da nose odeću u bojama koje predstavljaju simbole za ono što žele u sledećoj godini: crvena – za snagu i strast, žuta – za novac i napredak, narandžasta – za uspeh, teget – za sklad i mir i na kraju, zelena – za nadu, zdravlje i ravnotežu.

 

Voće je neizostavno na novogodišnjoj trpezi

Ko poželi da mu u Novoj godini džepovi budu puni novca, u Brazilu mu savetuju da sisa sedam semenki nara tokom predponoćnog odbrojavanja, a zatim da ih  uvije u komad hartije i da ih drži u novčaniku zajedno s novcem. kažu da su rezultati zagarantovani.

Još jedan, veoma rasprostranjen običaj je da se u ponoć pojedu tri zrna grožđa i da se za svako od njih pomisli po jedna želja ili da tokom odbrojavanja sedite na klupi, a kada otkuca ponoć, da ustanete na desnu nogu.

Brazilci su sujeverni čak i kada je u pitanju novogodišnja trpeza. Tradicionalno jedu svinjetinu, a izbegavaju živinsko meso- piletinu ili ćuretinu, jer smatraju da će ih takvo mesu “unazaditi”. Kao prilog uz meso servira se sočivo, jer se veruje da donosi napredak.

 

 

 


piše: Olgica Andrić
prof. italijanskog jezika

Matera – „okamenjeni grad“

Turisti koji posećuju Italiju uglavnom su očarani lepotom venecijanskih palata, romantikom Verone ili bajkovitim toskanskim pejzažima. Ko se usudi da ode još južnije, tačnije u regiju Bazilikata, poznatu takođe po imenu Lukanija, otkriće jedinstven grad nastao u paleolitu: Materu. Ako ste mislili da su pojedini filmovi sa biblijskom tematikom snimani na Bliskom Istoku, pogrešili ste! Većina scena zabeležena je baš u Materi.

Lukanija na istorijskoj mapi Južne Italije

 

Grad stena

Matera je poznata po imenu “Grad stena”, baš zbog specifičnosti i jedinstvenosti starog gradskog jezgra, izgrađenog u klisuri Gravina, koja je grad delila na dva dela. Skrivena među stenama, Matera je vekovima bila nevidljiva za osvajače koji su pohodili ove teritorije, pa je njen stari izgled ostao nepromenjen tokom vekova.

Klisura Gravina

“Stene iz Matere” i njihovi oblici rezultat su brojnih civilizacija koje su se na toj teritoriji smenjivale, od onih praistorijskih neolitskih, preko grčke, rimske i normanske, pa sve do 19. i 20 veka, perioda u kom je Matera pretrpela velike promene. Tokom Drugog svetskog rata, Matera je bio prvi grad Južne Italije koji je pružio snažan otpor fašističkoj vojsci, 21. septembra 1943.

U odmazdi fašista stradalo je brojno lokalno stanovništvo. Posle rata, 1963. godine, počela je izgradnja novih stambenih kvartova. Tada se iz “kamenog grada” iselilo više od 15.000 stanovnika. Staro jezgro delimično je oštećeno u zemljotresu 1980. godine, a konačno, od 1986. godine, počinje njegova obnova i vraća mu se stari izgled. Od 1993. je pod zaštitom UNESCO.

Sigurno postavljate pitanje šta je nateralo još praistorijske ljude da izgrade naselje na ovako nepristupačnom mestu? Pre svega veliki problemi u snabdevanju pijaćom vodom. Na 150 metara od nivoa potoka koji protiče kroz klisuru, bele stene su bile odlična korita za skupljanje vode. Još od prvobitnih naselja stanovnici Matere ulagali su sav svoj trud i napor ne samo da izgrade kuće u kamenu, već da, pre svega, iskopaju cisterne za vodu i tako sebi obezbede opstanak. S današnje tačke gledišta, Matera je jedan od prvih i najstarijih primera bio-arhitekture na svetu.

Matera- staro gradsko jezgro

 

Pažnja, snima se film!

Različitim motivima bili su vođeni brojni reditelji, koji su snimali svoje filmove baš na stenama Matere. Tako su se njene živopisne ulice i građevine selile u neke druge epohe i na neke druge geografske širine. 1953. godine, Alberto Latuada u Materi snima film “Vučica” a “stene” se u njemu pretvaraju u jedno siromašno sicilijansko selo. Nakon iseljavanja stanovnika u nove kvartove, reditelji neorealisti koristili su baš oronulo gradsko jezgro kako bi prikazali siromaštvo i zaostalost Južne Italije u odnosu na Sever.

Beživotne stene postaju scenografija bez precizne istorijske odrednice- čuveni Pjer Paolo Pazolini u “Jevanđelju po Mateju” 1964. godine daje im vanvremensku, metafizičku vrednost, gde se prepliću prošlost i sadašnjost. Nešto kasnije, 1985. godine, “stene” postaju Jerusalem sa Kraljem Davidom, gde glavnu ulogu tumači Ričard Gir. Treći put Isus Hrist je “posetio” Materu 2002. godine, u filmu “Poslednje Hristovo iskušenje” reditelja Mela Gibsona.

 

Kult Bogorodice- najznačajniji praznik u Materi – “La festa della Bruna”


Ikona “Madonna della Bruna” naslikana na bakru

To je možda jedan od najinteresantnijih i najlepših praznika, kojem možete prisustvovati ako ste u poseti regiji Bazilikata. Legenda govori da je jedan zemljoradnik, u periodu žetve, vraćajući se iz polja u zaprežnim kolima, sreo jednu ženu u ishabanoj odeći kako stoji pored puta i ona ga upita da je preveze do grada. To beše Bogorodica, “Lepa gospa”.

 

Svečanosti u čast Presvete Marije Brune održavaju se od 1389. godine. Svakog 2. jula u zoru, stanovnici Matere dolaze do Katedrale, odakle kreće “povorka pastira”, koja prolazi gradskim ulicama, a upopodnevnim satima pridružuje im se i “povorka seljaka”. Gradom paradiraju i mladići u kostimima vitezova, a na “trijumfalnim kolima” nose ikonu Svete Marije Brune, sve dok ponovo ne stignu do Katedrale. Trijumfalna kola su onovni simbol proslave, vuku ih osam mula, a na kraju bivaju iskomadana i uništena na trgu Vittorio Veneto. Po tradiciji, praznik se završava vatrometom, koji osvetli čitavu Materu i njene stene. Osim gradskog stanovništva, tog dana u Materu pristižu mnogobrojni vernici iz susednih sela.


piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Gollis – Najveća skulptura Deda Mraza

Mnogi pripadnici mlađe populacije kada čuju spomen reči Norveška pomisle kako je to mesto gde živi Deda Mraz. Oni stariji mogu da potvrde, i u sebi se nasmeju, ali teško da će pomisliti da u tome ima malo i istine.

Gollis

Visok oko 9,40 metara i težak oko tone, u Lingenu nedaleko od Trumsea, stoji najveći (doduše plastični) Deda Mraz na celom svetu. Ideja da se on uopšte napravi se rodila na jednom sastanku opštinske uprave u Lingenu 1992. godine, gde su se prisutni složili da bi trebalo napraviti nešto po čemu će taj gradić dobiti svoje mesto na turističkoj mapi sveta. A šta će ljude okupiti bolje od Deda Mraza? I tu je započeo dramatični život tzv. Golisa. Sklopljen je uoči Božica u lokalnoj fabrici, ali kada je helikopterom trebalo da ga spuste na predviđenu lokaciju, nastao je problem.

Da li zato što piloti helikoptera nisu imali iskustva u spuštanju plastičnih Deda Mrazova ili usled  teško pobedivih sila prirode, statua nije mogla biti spuštena na predviđeno mesto, već je u „prinudnom sletanju“  završila na uglu dveju ulica u sred gradića. Odatle su ga kasnije prebacili ispred lokala opštinske uprave, ali već tada je samo izazivao negodovanje i prozivke meštana, budući da se ispostavilo da to ipak nije ono što su očekivali. To je kulminiralo 1997. godine kada je Golis i zvanično proglašen za najružniju turističku atrakciju Norveške, prema istraživanju čitalaca jednih od najprodavanijih novina VG. Umesto da gradić postane destinacija koju će turisti obilaziti, on je postao predmet ismevanja u medijima. Zato i ne iznenađuje da su ga posle toliko burnih godina provlačenja po štampi, napokon (2001. godine) prebacili u šumu nadomak pristaništa gde stoji i dan danas.

 

John Aasen – Jon Osen (1890-1938)

John Aasen

A jedan drugi norveški džin, daleko manje poznat i zastupljen u norveškoj štampi svog vremena, zvao se Jon Osen. Za dotičnog Norvežanina (ili preciznije govoreći američkog državljanina norveškog porekla) se veruje da je bio jedan od najviših ljudi na svetu sa svojih 2,74 m, ali svakako najviši glumac nemog filma.

Njegova majka, inače visoka 2,20m, se prema tvrdnjama njenih tadašnjih komšija, još sa Jonom u stomaku odselila iz Norveške u Ameriku u potrazi za boljim životom. Da li ga je ona našla, to niko ne zna, ali njen sin je svakako ostavio traga u svojoj novoj domovini.

Svoju slavu, „zahvaljujući“ poremećaju u radu hipofize usled koga nije za života prestajao da raste, stekao je tumačeći prilično specifične uloge u holivudskim filmovima, ali i pojavljajući se kao cirkuska nakaza.

Trošna straćara iz koje se njegova majka  iselila, stoji i danas u jednoj od Norveških mnogobrojnih šuma, ali iako je dobila status kulturnog nasleđa Veglija, ne predstavlja baš često posećivanu norvešku atrakciju.

 

Hol kyrkja pissoaret – Pisoar u crkvi Hul

Svakako jedan od prizora vrednih posete su norveške drvene crkve – ili u originalu stavkirker čija se izgradnja vezuje prevashodno za 12. i 13. vek. Osim što su jedinstveni biser arhitekture tog vremena iz više razloga, neke od njih sadrže i neke nesvakidašnje detalje. Jedna od takvih je crkva u Buskerudu, tzv. Hulska crkva koja je na glasu zahvaljujući jednom neobičnom rekvizitu koji krasi njenu unutrašnjost, tačnije zid kod oltara.

U pitanju je pisoar! Sigurno nije nešto što bismo očekivali da vidimo u Božjem hramu. To što je crkva ponosni nosilac titule za najoriginalniji severnoevropski pisoar, ima da zahvali svešteniku Stenersenu koji je, osim toga što često nije znao da privede svoju propoved kraju,  imao i naviku da pre nego što krene s pričom popije „poneko“ pićence. Kako u crkvi nije bilo toaleta, često je imao problem sa bešikom koji mu se činio bezizlazan. Ali onda se njegov đakon dosetio jednog, i to veoma kreativnog, rešenja za taj problem. Kontaktirao je lokalnog stolara sa zahtevom da ugradi pisoar uz zid crkve. Tako je sveštenik dobio mogućnost da spoji svoje dve ljubavi – piće i priču. Prvi put je upotrebljen 1841. godine, a posle njegove smrti 1850-ih (na svu sreću osoba koje bi se mogle naći sa spoljne strane zida crkve) je van upotrebe.

 

Gullfiskdammen i Hardanger – Jezero sa zlatnim ribicama u Hardangeru

Gullfisk- zlatna ribica

Hmm, da. Mnogi bi se zapitali kakve to zlatne ribice žive u planinskim vodama jezera Skorsvatnet u Fikesundu. U pitanju je vrsta ribe iz porodice šarana (lat. Leuciscus idus). Ali otkud one tamo? Da nisu starosedeoci? Teško, biće. Posetioci ovog mesta tvrde da je zaista fantastičan prizor gledati ih, oni hrabriji (doduše u šali) tvrde da je ronjenje po egipatskim koralnim sprudovima ništa u poređenju sa ronjenjem ovde, ali po mnogima je priča iza ove atrakcije upravo i razlog zašto je ona to postala.

Naime, pre više od jednog veka, kada je u Norveškoj bila rasprostranjena tuberkuloza, u Bergenu je lekar po imenu Klaus Hansen pored svog svakodnevnog posla u tuberkuloznoj bolnici, bio zadužen i za registrovanje obolelih od tuberkuloze u ruralnim krajevima Zapadne Norveške. Jednom prilikom se zajedno sa još jednim lekarom tim povodom obreo u Hardangeru, gde je taj drugi lekar, videvši mirno i zavučeno jezero Skorsvatnet, prokomentarisao kako jezero izgleda mrtvo i da tu sigurno ništa ne može da preživi. Kako se Klaus nije složio s tom izjavom, ušli su u žučnu raspravu koja se (kao i većina takvih rasprava) završila opkladom! Sledećom prilikom kada su dolazili, u dve kofe za mleko su preneli zlatne ribice iz fontane u Nygårdsparken-u u blizini bergenske bolnice do jezera Skorsvatnet u Hardangeru. Naravno, Klaus je dobio opkladu, budući da i dan danas u ovim planinskim vodama potomci tih slavnih zlatnih ribica plivaju u blagostanju.

(Nastaviće se…)


piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

Kada pogledamo geografsku kartu Norveške sa svim njenim planinama, ostrvima i fjordovima, ne treba mnogo da se zaključi da izgradnja puteva ovde zahteva naprednu tehnologiju kao i mnogo uloženog truda, u poređenju sa izgradnjom na nekim drugim mestima. Imajući to u vidu, ne iznenađuje činjenica da je prvi tunel na svetu za drumska vozila, dužine 24m i 76cm probijen upravo u Norveškoj još davne 1890. godine. Tu je počela priča o norveškim tunelima koja je od tada mnogo uznapredovala. Danas se veliki procenat norveških puteva ne može ni zamisliti bez ponekog tunela. Na deonici puta između Vosa i Bergena (Zapadna Norveška) koja iznosi svega 100 km, postoji njih čak 39! Norvežani su taj izazov po mišljenju mnogih sasvim uspešno savladali. Dokaz tome može svakako biti Atlanterhavsveien – tzv. Atlantska magistrala; od strane Norvežana izglasan za građevniski poduhvat 20. veka, a od strane britanskog lista The Guardian za najbolju rutu za putovanje kolima na svetu!

 

Atlanterhavsveien

Ali, kao što napomenusmo, to ovde nije tema. Ovde ćemo se pozabaviti biserima koji krase između ostalih i norvešku priču o izgradnji puteva i tunela.

 

Ofredalstunnelen – Tunel u Ofredalu

Jedan od njih bi mogao biti i ovaj tunel, čije je probijanje počelo 1989. godine, a otvoren 1992. godine. Danas je dugačak 2200 metara, ali ono što njega karakteriše nije ni to da je najduži ili najširi norveški tunel, već najstrmiji! Međutim, on nije građen s namerom da to i postane. Šta se naime dogodilo?

Ofredalstunnelen

Odgovornim licima nije bilo lako da objasne javnosti kako je to moglo  da se dogodi, ali usled nedostatka vremena koje su imali na raspolaganju i spleta nesretnih okolnosti, koje su rezultirale da se u izgradnji vode lošim topografskim podacima, tunel je do svoje polovine probijan pod pogrešnim nagibom! Nekoliko meseci nakon što su odjeknule prve eksplozije dinamita, začuli su se i odjeci u kako nacionalnim, tako i inostranim medijima o tome.

Ofredalstunnelen

Tu su nakratko radovi morali da se zaustave, jer su konstruktori shvatili da ako nastave u tom pravcu, tunel neće izaći na predviđenom mestu, već 30 metara niže. Da bi tunel ipak bio završen, sa izlazom u naselju Indre Ofredal, morali su da naprave nagib, koji u proseku iznosi čak 15,5%! I tako od bruke konstruktora, Norveška je dobila još jednu atrakciju koja ne ostavlja bez utiska onoga koji kroz njega prođe svojim vozilom.

 

Dalsfjordbrua i Fjaler – Most preko Dalsfjord-a u Fjaleru

Najveća atrakcija u ovom kraju je bez sumnje jedan skandal! Danas se u šali naziva najskupljom kozjom stazom. Put je trebalo da vodi do mosta preko fjorda umesto trajekta koji tu saobraća. Međutim 1994. godine, nakon svega 4 izgrađena kilometra, projekat je propao; novca je nestalo, ostatak nije došao, i od mosta ništa. Meštani su u više navrata protestovali, uglavnom na maštovite načine – helikopterom su spustili kombi na mesto gde bi most trebalo da počne, a potom su se skupili i ištrikali most koji je dovoljno dugačak da spoji dve obale fjorda! Kako su ti skandali dobili interesovanje nacionalnih medija, država je obećala nastavak izgradnje započetog puta za dve godine, a biće završen  za oko četiri. A da li će od tog obećanja narod imati vajde ili samo koze koje će i dalje koristiti asfaltirani put kad idu na ispašu, ostaje nam da vidimo…

Dalsfjordbrua

 

Prodavnica u Osenu

Da to nisu jedini građevinski biseri ove zemlje, može se zaključiti posetom običnoj prodavnici u Osenu, u Severnom Trendelagu. Kakva bi ovo atrakcija uopšte mogla da bude? Zar ne postoje prodavnice u celom svetu? Svakako, međutim ne „žive“ u svakoj prodavnici kolica za kupovinu svoj sopstveni život. Kada ih jednom oslobodite i krenete s njima u nešto što očekujete da bude obična kupovina, niste ni svesni da ste krenuli u pravu pustolovinu kakva se retko gde može doživeti. Ne treba da vas iznenadi ako vam kolica samo pobegnu! Na zidovima prodavnice stoji, naime, modifikovani saobraćajni znak koji treba da upozori cenjene potrošače da se zapravo nalaze u najnakrivljenijoj prodavnici na svetu! Više je razloga zbog kojih je pod prodavnice baš tolik nakrivljen. Objekat je prvobitno bio mlekara i po projektu je trebalo da ima neki nagib, ali je fizika odradila ostatak što je rezultiralo da je danas pod dotične prodavnice pod nagibom od 5%. Ako ne verujete, pogledajte:

 

(Nastaviće se…)


Po čemu prepoznajete Eduka Centar? Koja je Vaša prva asocijacija na ovaj naziv? Da li pomislite na školu stranih jezika i na broj 32? Ili se setite nekog predavanja i izložbe koje ste pratili u zgradi Eduka Centra? Možda Vas reči „Eduka Centar“ asociraju na kreativne radionice u kojima ste učestvovali sa svojom decom. A možda i na prevođenje Vaših dokumenata kada ste (onomad) aplicirali za posao u inostranstvu. Neki od Vas, sigurno, s vremena na vreme „bace pogled“ na sertifikat o završenom treningu iz finansija ili menadžmenta, sa pečatom Eduka Centra. Drugi, pak, Eduka Centar identifikuju kao „onu novu staklenu zgradu u Porti gde se stalno nešto dešava“. Ili nikada u životu nisu čuli za Eduka Centar😦

U svakom slučaju, možda je baš sada pravi trenutak da Vam skrenemo pažnju na još jedan značajan sektor Eduka Centra koji je, zapravo, „kriv za sve“. Naime, Eduka Centar je počeo sa radom pre 13 godina kao Centar za podršku učenicima i studentima, razvijajući sistem kvalitetne i efikasne podrške u učenju svih školskih i fakultetskih predmeta. Sa druge strane, pažljivo se izgrađivao sistem organizovanja pripremne nastave za polaganje prijemnih ispita, kako na fakultetima, tako i u srednjim školama (prvenstveno gimnazijama).

Nakon 13 godina rada, rezultati su sledeći:

* Svake godine, Eduka Centar pripremi između 200 i 250 maturanata za polaganje prijemnih ispita prilikom upisa na fakultete.

* Preko 95% polaznika Eduka Centra svake godine upiše željeni fakultet. U školskoj 2009/10. godini, prolaznost polaznika Eduka Centra na prijemnim ispitima bila je 98,12%.

* 100% „malih maturanata“ koji su prošli pripremnu nastavu u Eduka Centru, upisalo je odabranu srednju školu.

Ovako dobri rezultati posledica su savremenog koncepta, strukture i interaktivnosti nastave; zatim, angažovanja kvalitetnih kadrova i, svakako, aktivnog praćenja aktuelnog programa gotovo svih fakulteta i odseka na Univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu.

Jedan od najvažnijih segmenata nastave je učestalo testiranje polaznika, kojim se proverava i utvrđuje znanje određenih nastavnih celina. Testiranjem se, ujedno, simulira polaganje realnih testova na prijemnim ispitima, čime polaznici stiču posebnu sigurnost i veštinu.

Ako želite da odštampate ovaj test, dostupan je i u pdf-formatu.

Odštampajte i ovaj test.

Ukoliko je priprema za polaganje prijemnih ispita tema koja Vas zanima, pozivamo Vas na javno predavanje sa konsultacijama koje će održati dr Srđan Stojanović, dugogodišnji saradnik novosadskog Univerziteta i osnivač Eduka Centra u četvrtak, 30. septembra 2010. od 20,00 časova u amfiteatru Eduka Centra, Mite Ružića 1, Novi Sad (u Katoličkoj porti). Ovo je dobra prilika da se pravovremeno informišete i dobijete odgovore na sva pitanja u vezi sa pripremama za polaganje prijemnih ispita. Ulaz je slobodan. Vidimo se!