Eduka Centar

Posts Tagged ‘rad u norveskoj


piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Seterjentens fridag – Slobodan dan devojke iz Setera

I dok uživate u poseti svim ovim norveškim atrakcijama, ne bi bilo loše da o tome izvestite i svoje bližnje na dobar staromodni način – slanjem razglednice. A najprikladnija bi svakako bila najprodavanija norveška razglednica:

Dama på grisen

Međutim, zvanični naziv je malo zbunjujuć – zato je na prostom narodnom jeziku i zovu „Žena na svinji“. Možda nije najreprezentativnija, ali Englez koji je dotičnu Anu uslikao je smatrao da je motiv krajnje zanimljiv. A i ukupno milion odštampanih i oko 300 000 primeraka ove razglednice koji se godišnje prodaju, je svakako dokaz koji to potvrđuje. Ali šta je Ana tog dana uopšte radila na svinjinim leđima? Svinja je pobegla iz obora, i stala na sred kolskog puta onemogućivši (iako u to vreme vrlo oskudan) saobraćaj odakle nije htela da se makne. Domaćini su pokušavali da je oteraju uzvicima i gestikulacijom, ali kako ništa od toga nije davalo rezultate, Ana je naskočila svinji na leđa i time je „ubedila“ da se skloni. I eto, tako od jednog potpuno blesavog događaja, nastade najpopularnija razglednica, kojom je i sama Ana bila blago rečeno šokirana kada je videla u prodaji. Mada, s druge strane kako bi inače jedna seljanka iz Setera postala poznata tako širokom krugu ljudi?

 

Polarsirkelen – Severni polarni krug

Polarsirkelen

Oni koji poseduju elementarno znanje iz geografije, znaju da se isti nalazi na geografskoj širini od 66,33°. Kako se teritorija Norveške proteže preko te širine, simbolično je i izgrađen tzv. Centar severnog polarnika, gde se pored kupovine mnogobrojnih suvenira može videti (i što je turistima koji su se tu obreli privlačnije, preskočiti ili nagaziti) i posebno popločan deo poda, duž geografske širine od 66,33°.

Međutim, nema mnogo onih turista koji znaju da su veći deo godine  zapravo zavarani, kada kupuju suvenire na samom polarniku, jer se uopšte ni ne nalaze tamo! Astrofizičkim proračunima se došlo do zaključka da se severni polarnik svake godine pomeri za oko 14,5m, i on zapravo konstantno menja svoju lokaciju negde između 64° i 69° severne geografske širine. Ali kako bi bilo malo nepraktično sagraditi Centar na točkovima, i pomerati ga u korak sa polarnikom, građevina stoji i (malkice) laže posetioce željne da naprave senzacionalnu fotografiju sebe na samom pragu severa. Ali, ovo nije jedina zabluda koja se može sresti u Norveškoj, ima njih još…

 

Bindersen – Spajalica

Ako pitate bilo kod Norvežanina danas po kom izumu je Norveška postala svetski poznata, svi će vam odgovoriti da su to ostehøvel (iliti: sekač za sir) koga je izumeo Tur Bjerklund 1925. i spajalica za čije je patentiranje 1899. zaslužan Johan Voler. Da, jedna obična savijena žica koju danas u svetu koristimo da spojimo dva ili više lista hartije.

Međutim, nisu u pravu. Tačna je činjenica da je dotični Johan vlasnik patenta, ali ne za kancelarijski rekvizit koji se danas većinom koristi (Gem Paper Fastner) (slika 12), već za spajalicu koja je po izgledu nešto drugačija i dokazano nepraktičnija, od engleskog patenta (slika 13) koji je inače uveliko bio u proizvodnji kada je Voler patentirao svoju. Zabuna je nastala 1920-ih godina, jer je neko pogrešno protumačio neke nemačke spise, ali se ta dezinformacija polako, ali sigurno širila Norveškom i dobila ogromne razmere. Verovatno je doprinela tome i simbolika spajalice kao nečega što ujedinjuje, te norveškom narodu nije bilo teško da poistoveti to sa svojim nacionalnim duhom. Ali dobro sad, jedan izum manje, i dalje im ostaje sekač za sir, a i još ponešto…

 

Axel – Akselov skok

Kao npr. ovo o čemu će sada biti reči.

Axel paulsen

Ljubitelji umetničkog klizanja u današnje vreme imaju prilike da uživaju u ekskluzivnim skokovima i vratolomijama koje klizači izvode, ali samo retki znaju i kada i gde su pojedini elementi tog sporta prvi put izvedeni. Jedan od njih, koji zapravo predstavlja sastavni deo gotovo svake tačke umetničkog klizanja je tzv. Akselov skok – danas već i prisutan u varijanti, dupli i trostruki aksel (četvorostruki još niko nije uspešno izveo na nekom od takmičenja).

Taj skok je prvi put na svetskom prvenstvu u Beču 1882. godine izveo Norvežanin Aksel Paulsen. U to vreme je skok predstavljao pravu senzaciju, navodno je tome doprinela i činjenica da ga je izveo u klizaljkama za brzinsko, a ne umetničko klizanje, a da ni dan danas nije izgubio na svojoj vrednosti kao deo programa klizača govori podatak da je jedan od elemenata koji nosi visok broj bodova. I pored svega toga, izgleda da nije bio toliko „zaslužan“ kao spajalica da dobije svoj spomenik u glavnom gradu. Ali je zato dobio svoju ulicu, doduše ne u prestonici, ali zato u trećem po veličini gradu Norveške, Stavangeru.

(Kraj)

Advertisements

piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Gollis – Najveća skulptura Deda Mraza

Mnogi pripadnici mlađe populacije kada čuju spomen reči Norveška pomisle kako je to mesto gde živi Deda Mraz. Oni stariji mogu da potvrde, i u sebi se nasmeju, ali teško da će pomisliti da u tome ima malo i istine.

Gollis

Visok oko 9,40 metara i težak oko tone, u Lingenu nedaleko od Trumsea, stoji najveći (doduše plastični) Deda Mraz na celom svetu. Ideja da se on uopšte napravi se rodila na jednom sastanku opštinske uprave u Lingenu 1992. godine, gde su se prisutni složili da bi trebalo napraviti nešto po čemu će taj gradić dobiti svoje mesto na turističkoj mapi sveta. A šta će ljude okupiti bolje od Deda Mraza? I tu je započeo dramatični život tzv. Golisa. Sklopljen je uoči Božica u lokalnoj fabrici, ali kada je helikopterom trebalo da ga spuste na predviđenu lokaciju, nastao je problem.

Da li zato što piloti helikoptera nisu imali iskustva u spuštanju plastičnih Deda Mrazova ili usled  teško pobedivih sila prirode, statua nije mogla biti spuštena na predviđeno mesto, već je u „prinudnom sletanju“  završila na uglu dveju ulica u sred gradića. Odatle su ga kasnije prebacili ispred lokala opštinske uprave, ali već tada je samo izazivao negodovanje i prozivke meštana, budući da se ispostavilo da to ipak nije ono što su očekivali. To je kulminiralo 1997. godine kada je Golis i zvanično proglašen za najružniju turističku atrakciju Norveške, prema istraživanju čitalaca jednih od najprodavanijih novina VG. Umesto da gradić postane destinacija koju će turisti obilaziti, on je postao predmet ismevanja u medijima. Zato i ne iznenađuje da su ga posle toliko burnih godina provlačenja po štampi, napokon (2001. godine) prebacili u šumu nadomak pristaništa gde stoji i dan danas.

 

John Aasen – Jon Osen (1890-1938)

John Aasen

A jedan drugi norveški džin, daleko manje poznat i zastupljen u norveškoj štampi svog vremena, zvao se Jon Osen. Za dotičnog Norvežanina (ili preciznije govoreći američkog državljanina norveškog porekla) se veruje da je bio jedan od najviših ljudi na svetu sa svojih 2,74 m, ali svakako najviši glumac nemog filma.

Njegova majka, inače visoka 2,20m, se prema tvrdnjama njenih tadašnjih komšija, još sa Jonom u stomaku odselila iz Norveške u Ameriku u potrazi za boljim životom. Da li ga je ona našla, to niko ne zna, ali njen sin je svakako ostavio traga u svojoj novoj domovini.

Svoju slavu, „zahvaljujući“ poremećaju u radu hipofize usled koga nije za života prestajao da raste, stekao je tumačeći prilično specifične uloge u holivudskim filmovima, ali i pojavljajući se kao cirkuska nakaza.

Trošna straćara iz koje se njegova majka  iselila, stoji i danas u jednoj od Norveških mnogobrojnih šuma, ali iako je dobila status kulturnog nasleđa Veglija, ne predstavlja baš često posećivanu norvešku atrakciju.

 

Hol kyrkja pissoaret – Pisoar u crkvi Hul

Svakako jedan od prizora vrednih posete su norveške drvene crkve – ili u originalu stavkirker čija se izgradnja vezuje prevashodno za 12. i 13. vek. Osim što su jedinstveni biser arhitekture tog vremena iz više razloga, neke od njih sadrže i neke nesvakidašnje detalje. Jedna od takvih je crkva u Buskerudu, tzv. Hulska crkva koja je na glasu zahvaljujući jednom neobičnom rekvizitu koji krasi njenu unutrašnjost, tačnije zid kod oltara.

U pitanju je pisoar! Sigurno nije nešto što bismo očekivali da vidimo u Božjem hramu. To što je crkva ponosni nosilac titule za najoriginalniji severnoevropski pisoar, ima da zahvali svešteniku Stenersenu koji je, osim toga što često nije znao da privede svoju propoved kraju,  imao i naviku da pre nego što krene s pričom popije „poneko“ pićence. Kako u crkvi nije bilo toaleta, često je imao problem sa bešikom koji mu se činio bezizlazan. Ali onda se njegov đakon dosetio jednog, i to veoma kreativnog, rešenja za taj problem. Kontaktirao je lokalnog stolara sa zahtevom da ugradi pisoar uz zid crkve. Tako je sveštenik dobio mogućnost da spoji svoje dve ljubavi – piće i priču. Prvi put je upotrebljen 1841. godine, a posle njegove smrti 1850-ih (na svu sreću osoba koje bi se mogle naći sa spoljne strane zida crkve) je van upotrebe.

 

Gullfiskdammen i Hardanger – Jezero sa zlatnim ribicama u Hardangeru

Gullfisk- zlatna ribica

Hmm, da. Mnogi bi se zapitali kakve to zlatne ribice žive u planinskim vodama jezera Skorsvatnet u Fikesundu. U pitanju je vrsta ribe iz porodice šarana (lat. Leuciscus idus). Ali otkud one tamo? Da nisu starosedeoci? Teško, biće. Posetioci ovog mesta tvrde da je zaista fantastičan prizor gledati ih, oni hrabriji (doduše u šali) tvrde da je ronjenje po egipatskim koralnim sprudovima ništa u poređenju sa ronjenjem ovde, ali po mnogima je priča iza ove atrakcije upravo i razlog zašto je ona to postala.

Naime, pre više od jednog veka, kada je u Norveškoj bila rasprostranjena tuberkuloza, u Bergenu je lekar po imenu Klaus Hansen pored svog svakodnevnog posla u tuberkuloznoj bolnici, bio zadužen i za registrovanje obolelih od tuberkuloze u ruralnim krajevima Zapadne Norveške. Jednom prilikom se zajedno sa još jednim lekarom tim povodom obreo u Hardangeru, gde je taj drugi lekar, videvši mirno i zavučeno jezero Skorsvatnet, prokomentarisao kako jezero izgleda mrtvo i da tu sigurno ništa ne može da preživi. Kako se Klaus nije složio s tom izjavom, ušli su u žučnu raspravu koja se (kao i većina takvih rasprava) završila opkladom! Sledećom prilikom kada su dolazili, u dve kofe za mleko su preneli zlatne ribice iz fontane u Nygårdsparken-u u blizini bergenske bolnice do jezera Skorsvatnet u Hardangeru. Naravno, Klaus je dobio opkladu, budući da i dan danas u ovim planinskim vodama potomci tih slavnih zlatnih ribica plivaju u blagostanju.

(Nastaviće se…)