Eduka Centar

Archive for фебруар 2011


piše: Olgica Andrić
prof. italijanskog i portugalskog jezika

U Brazilu čak i svima dobro poznati praznici imaju neki poseban sjaj, jer su u njih utkani neobični rituali i mitovi koji se prenose s kolena na koleno. Retko koji stanovnik Sao Paula ostaje u gradu za novogodišnju noć. U velikim kolonama, svi se upućuju prema obalama država Sao Paulo, Rio De Žaneiro ili Santa Katarina. Gužva u saobraćaju im ne smeta, jer su odavno navikli na nju, a boravak na moru iskoristiće da obave neke od rituala, koji će im, prema verovanju, doneti sreću, uspeh i blagostanje.

 

Novogodišnji vatromet u Florianapolisu

Za Novu godinu, kako tradicija nalaže, svako ko se u otkucaj ponoći nađe na plaži, skoči sedam puta u vodu. Poreklo ovog običaja leži u afričkoj tradiciji koju su u Brazil doneli robovi, u čast božanstva „Yemanjá”, koje štiti more i decu. Sedam je, u stvari, broj kabale, koji predstavlja Exu, Yemanjin sin, a sedam skokova služe za to da bi se “otvorili putevi”. Prema verovanju, ako želite da imate sreću u godini koja dolazi, ne smete nipošto da okrenete leđa ka obali, pošto ste “dali poklon” boginji mora.

 

Atmosfera na Kopakabani u “najluđoj noći”

 

U celom svetu je običaj da se za Novu godinu obuče neki novi komad odeće. U Brazilu ta odeća mora biti bele boje, koja je simbol mira i sklada. Poneki ljudi, međutim, biraju da nose odeću u bojama koje predstavljaju simbole za ono što žele u sledećoj godini: crvena – za snagu i strast, žuta – za novac i napredak, narandžasta – za uspeh, teget – za sklad i mir i na kraju, zelena – za nadu, zdravlje i ravnotežu.

 

Voće je neizostavno na novogodišnjoj trpezi

Ko poželi da mu u Novoj godini džepovi budu puni novca, u Brazilu mu savetuju da sisa sedam semenki nara tokom predponoćnog odbrojavanja, a zatim da ih  uvije u komad hartije i da ih drži u novčaniku zajedno s novcem. kažu da su rezultati zagarantovani.

Još jedan, veoma rasprostranjen običaj je da se u ponoć pojedu tri zrna grožđa i da se za svako od njih pomisli po jedna želja ili da tokom odbrojavanja sedite na klupi, a kada otkuca ponoć, da ustanete na desnu nogu.

Brazilci su sujeverni čak i kada je u pitanju novogodišnja trpeza. Tradicionalno jedu svinjetinu, a izbegavaju živinsko meso- piletinu ili ćuretinu, jer smatraju da će ih takvo mesu “unazaditi”. Kao prilog uz meso servira se sočivo, jer se veruje da donosi napredak.

 

 

 

Advertisements

piše: Olgica Andrić
prof. italijanskog jezika

Matera – „okamenjeni grad“

Turisti koji posećuju Italiju uglavnom su očarani lepotom venecijanskih palata, romantikom Verone ili bajkovitim toskanskim pejzažima. Ko se usudi da ode još južnije, tačnije u regiju Bazilikata, poznatu takođe po imenu Lukanija, otkriće jedinstven grad nastao u paleolitu: Materu. Ako ste mislili da su pojedini filmovi sa biblijskom tematikom snimani na Bliskom Istoku, pogrešili ste! Većina scena zabeležena je baš u Materi.

Lukanija na istorijskoj mapi Južne Italije

 

Grad stena

Matera je poznata po imenu “Grad stena”, baš zbog specifičnosti i jedinstvenosti starog gradskog jezgra, izgrađenog u klisuri Gravina, koja je grad delila na dva dela. Skrivena među stenama, Matera je vekovima bila nevidljiva za osvajače koji su pohodili ove teritorije, pa je njen stari izgled ostao nepromenjen tokom vekova.

Klisura Gravina

“Stene iz Matere” i njihovi oblici rezultat su brojnih civilizacija koje su se na toj teritoriji smenjivale, od onih praistorijskih neolitskih, preko grčke, rimske i normanske, pa sve do 19. i 20 veka, perioda u kom je Matera pretrpela velike promene. Tokom Drugog svetskog rata, Matera je bio prvi grad Južne Italije koji je pružio snažan otpor fašističkoj vojsci, 21. septembra 1943.

U odmazdi fašista stradalo je brojno lokalno stanovništvo. Posle rata, 1963. godine, počela je izgradnja novih stambenih kvartova. Tada se iz “kamenog grada” iselilo više od 15.000 stanovnika. Staro jezgro delimično je oštećeno u zemljotresu 1980. godine, a konačno, od 1986. godine, počinje njegova obnova i vraća mu se stari izgled. Od 1993. je pod zaštitom UNESCO.

Sigurno postavljate pitanje šta je nateralo još praistorijske ljude da izgrade naselje na ovako nepristupačnom mestu? Pre svega veliki problemi u snabdevanju pijaćom vodom. Na 150 metara od nivoa potoka koji protiče kroz klisuru, bele stene su bile odlična korita za skupljanje vode. Još od prvobitnih naselja stanovnici Matere ulagali su sav svoj trud i napor ne samo da izgrade kuće u kamenu, već da, pre svega, iskopaju cisterne za vodu i tako sebi obezbede opstanak. S današnje tačke gledišta, Matera je jedan od prvih i najstarijih primera bio-arhitekture na svetu.

Matera- staro gradsko jezgro

 

Pažnja, snima se film!

Različitim motivima bili su vođeni brojni reditelji, koji su snimali svoje filmove baš na stenama Matere. Tako su se njene živopisne ulice i građevine selile u neke druge epohe i na neke druge geografske širine. 1953. godine, Alberto Latuada u Materi snima film “Vučica” a “stene” se u njemu pretvaraju u jedno siromašno sicilijansko selo. Nakon iseljavanja stanovnika u nove kvartove, reditelji neorealisti koristili su baš oronulo gradsko jezgro kako bi prikazali siromaštvo i zaostalost Južne Italije u odnosu na Sever.

Beživotne stene postaju scenografija bez precizne istorijske odrednice- čuveni Pjer Paolo Pazolini u “Jevanđelju po Mateju” 1964. godine daje im vanvremensku, metafizičku vrednost, gde se prepliću prošlost i sadašnjost. Nešto kasnije, 1985. godine, “stene” postaju Jerusalem sa Kraljem Davidom, gde glavnu ulogu tumači Ričard Gir. Treći put Isus Hrist je “posetio” Materu 2002. godine, u filmu “Poslednje Hristovo iskušenje” reditelja Mela Gibsona.

 

Kult Bogorodice- najznačajniji praznik u Materi – “La festa della Bruna”


Ikona “Madonna della Bruna” naslikana na bakru

To je možda jedan od najinteresantnijih i najlepših praznika, kojem možete prisustvovati ako ste u poseti regiji Bazilikata. Legenda govori da je jedan zemljoradnik, u periodu žetve, vraćajući se iz polja u zaprežnim kolima, sreo jednu ženu u ishabanoj odeći kako stoji pored puta i ona ga upita da je preveze do grada. To beše Bogorodica, “Lepa gospa”.

 

Svečanosti u čast Presvete Marije Brune održavaju se od 1389. godine. Svakog 2. jula u zoru, stanovnici Matere dolaze do Katedrale, odakle kreće “povorka pastira”, koja prolazi gradskim ulicama, a upopodnevnim satima pridružuje im se i “povorka seljaka”. Gradom paradiraju i mladići u kostimima vitezova, a na “trijumfalnim kolima” nose ikonu Svete Marije Brune, sve dok ponovo ne stignu do Katedrale. Trijumfalna kola su onovni simbol proslave, vuku ih osam mula, a na kraju bivaju iskomadana i uništena na trgu Vittorio Veneto. Po tradiciji, praznik se završava vatrometom, koji osvetli čitavu Materu i njene stene. Osim gradskog stanovništva, tog dana u Materu pristižu mnogobrojni vernici iz susednih sela.


piše: Aleksandra Milovanović
prof. norveškog jezika

U današnje vreme ima mnogo turista koji odaberu upravo Norvešku kao svoju destinaciju, da li zbog njenih fantastičnih prirodnih fenomena, živopisne istorije ovekovečene u mnogobrojnim muzejima ili galerijama ili možda nečeg trećeg. Dovoljno je samo uzeti odgovarajuće štivo ili malo prokrstariti internetom, pa naći sebi odgovarajuću destinaciju u ovoj dugačkoj zemlji. Ali atrakcije o kojima se može ovde pročitati, nisu baš neke na koje ćete naići listajući običan turistički vodič.

 

Gollis – Najveća skulptura Deda Mraza

Mnogi pripadnici mlađe populacije kada čuju spomen reči Norveška pomisle kako je to mesto gde živi Deda Mraz. Oni stariji mogu da potvrde, i u sebi se nasmeju, ali teško da će pomisliti da u tome ima malo i istine.

Gollis

Visok oko 9,40 metara i težak oko tone, u Lingenu nedaleko od Trumsea, stoji najveći (doduše plastični) Deda Mraz na celom svetu. Ideja da se on uopšte napravi se rodila na jednom sastanku opštinske uprave u Lingenu 1992. godine, gde su se prisutni složili da bi trebalo napraviti nešto po čemu će taj gradić dobiti svoje mesto na turističkoj mapi sveta. A šta će ljude okupiti bolje od Deda Mraza? I tu je započeo dramatični život tzv. Golisa. Sklopljen je uoči Božica u lokalnoj fabrici, ali kada je helikopterom trebalo da ga spuste na predviđenu lokaciju, nastao je problem.

Da li zato što piloti helikoptera nisu imali iskustva u spuštanju plastičnih Deda Mrazova ili usled  teško pobedivih sila prirode, statua nije mogla biti spuštena na predviđeno mesto, već je u „prinudnom sletanju“  završila na uglu dveju ulica u sred gradića. Odatle su ga kasnije prebacili ispred lokala opštinske uprave, ali već tada je samo izazivao negodovanje i prozivke meštana, budući da se ispostavilo da to ipak nije ono što su očekivali. To je kulminiralo 1997. godine kada je Golis i zvanično proglašen za najružniju turističku atrakciju Norveške, prema istraživanju čitalaca jednih od najprodavanijih novina VG. Umesto da gradić postane destinacija koju će turisti obilaziti, on je postao predmet ismevanja u medijima. Zato i ne iznenađuje da su ga posle toliko burnih godina provlačenja po štampi, napokon (2001. godine) prebacili u šumu nadomak pristaništa gde stoji i dan danas.

 

John Aasen – Jon Osen (1890-1938)

John Aasen

A jedan drugi norveški džin, daleko manje poznat i zastupljen u norveškoj štampi svog vremena, zvao se Jon Osen. Za dotičnog Norvežanina (ili preciznije govoreći američkog državljanina norveškog porekla) se veruje da je bio jedan od najviših ljudi na svetu sa svojih 2,74 m, ali svakako najviši glumac nemog filma.

Njegova majka, inače visoka 2,20m, se prema tvrdnjama njenih tadašnjih komšija, još sa Jonom u stomaku odselila iz Norveške u Ameriku u potrazi za boljim životom. Da li ga je ona našla, to niko ne zna, ali njen sin je svakako ostavio traga u svojoj novoj domovini.

Svoju slavu, „zahvaljujući“ poremećaju u radu hipofize usled koga nije za života prestajao da raste, stekao je tumačeći prilično specifične uloge u holivudskim filmovima, ali i pojavljajući se kao cirkuska nakaza.

Trošna straćara iz koje se njegova majka  iselila, stoji i danas u jednoj od Norveških mnogobrojnih šuma, ali iako je dobila status kulturnog nasleđa Veglija, ne predstavlja baš često posećivanu norvešku atrakciju.

 

Hol kyrkja pissoaret – Pisoar u crkvi Hul

Svakako jedan od prizora vrednih posete su norveške drvene crkve – ili u originalu stavkirker čija se izgradnja vezuje prevashodno za 12. i 13. vek. Osim što su jedinstveni biser arhitekture tog vremena iz više razloga, neke od njih sadrže i neke nesvakidašnje detalje. Jedna od takvih je crkva u Buskerudu, tzv. Hulska crkva koja je na glasu zahvaljujući jednom neobičnom rekvizitu koji krasi njenu unutrašnjost, tačnije zid kod oltara.

U pitanju je pisoar! Sigurno nije nešto što bismo očekivali da vidimo u Božjem hramu. To što je crkva ponosni nosilac titule za najoriginalniji severnoevropski pisoar, ima da zahvali svešteniku Stenersenu koji je, osim toga što često nije znao da privede svoju propoved kraju,  imao i naviku da pre nego što krene s pričom popije „poneko“ pićence. Kako u crkvi nije bilo toaleta, često je imao problem sa bešikom koji mu se činio bezizlazan. Ali onda se njegov đakon dosetio jednog, i to veoma kreativnog, rešenja za taj problem. Kontaktirao je lokalnog stolara sa zahtevom da ugradi pisoar uz zid crkve. Tako je sveštenik dobio mogućnost da spoji svoje dve ljubavi – piće i priču. Prvi put je upotrebljen 1841. godine, a posle njegove smrti 1850-ih (na svu sreću osoba koje bi se mogle naći sa spoljne strane zida crkve) je van upotrebe.

 

Gullfiskdammen i Hardanger – Jezero sa zlatnim ribicama u Hardangeru

Gullfisk- zlatna ribica

Hmm, da. Mnogi bi se zapitali kakve to zlatne ribice žive u planinskim vodama jezera Skorsvatnet u Fikesundu. U pitanju je vrsta ribe iz porodice šarana (lat. Leuciscus idus). Ali otkud one tamo? Da nisu starosedeoci? Teško, biće. Posetioci ovog mesta tvrde da je zaista fantastičan prizor gledati ih, oni hrabriji (doduše u šali) tvrde da je ronjenje po egipatskim koralnim sprudovima ništa u poređenju sa ronjenjem ovde, ali po mnogima je priča iza ove atrakcije upravo i razlog zašto je ona to postala.

Naime, pre više od jednog veka, kada je u Norveškoj bila rasprostranjena tuberkuloza, u Bergenu je lekar po imenu Klaus Hansen pored svog svakodnevnog posla u tuberkuloznoj bolnici, bio zadužen i za registrovanje obolelih od tuberkuloze u ruralnim krajevima Zapadne Norveške. Jednom prilikom se zajedno sa još jednim lekarom tim povodom obreo u Hardangeru, gde je taj drugi lekar, videvši mirno i zavučeno jezero Skorsvatnet, prokomentarisao kako jezero izgleda mrtvo i da tu sigurno ništa ne može da preživi. Kako se Klaus nije složio s tom izjavom, ušli su u žučnu raspravu koja se (kao i većina takvih rasprava) završila opkladom! Sledećom prilikom kada su dolazili, u dve kofe za mleko su preneli zlatne ribice iz fontane u Nygårdsparken-u u blizini bergenske bolnice do jezera Skorsvatnet u Hardangeru. Naravno, Klaus je dobio opkladu, budući da i dan danas u ovim planinskim vodama potomci tih slavnih zlatnih ribica plivaju u blagostanju.

(Nastaviće se…)